Žalba na dosledno kršenje procedure i protivzakonito ponašanje vođa biračkog odbora
na biračkom mestu 28, u Osnovnoj školi Stevan Dukić
O meni. Predstavljao sam koaliciju „Moramo“ kao kontrolor. Znao sam izbornu proceduru jer
sam ranije radio kao kontrolor i jer sam ponovo prošao obuku. Ponašao sam se učtivo prema svima i
govorio običnim glasom onima koji su vikali na mene. Govorio sam troma prekršiteljima „Vi“ mada
izgledaju mlađi od mojih sinova. (Obraćanje jednoj osobi zamenicom Vi i grupi zamenicom vi zvuči
isto ali se piše različito. Avaj, svi greše.)
O Tandemu. Potpredsednica odbora, Marija Gavrilović, počela je ljubazno. Naručivala je
kafu za kontrolore; ne pijem kafu. Skupljala je podatke od kontrolora za isplatu honorara. Rekao sam
joj da uplati moj honorar UNICEF-u za decu Ukrajine. Začudila se. Rekao sam da ću pratiti džakove
sa glasačkim listićima do sabirnog mesta. Rekla je: „Nema potrebe. Odnećemo ih nas troje.“ Ponovio
sam: „Pridružiću se vama troma.“ Kasnije sam iskusio metode te trojke.
Gospođa Gavrilović je pristrasno vodila rad odbora i kršila propise na štetu opozicionih lista
ističući svoj autoritet: „Ja sam pravnik!“ Grubo, čak fizički me je ometala u obavljanju dužnosti
kontrolora. Predsednik odbora, Mihajlo Čučić, povlađivao je gospođi Gavrilović, podizao napon
među članovima odbora, ignorisao moje usmene prigovore na njen i svoj rad. Umesto da razmišlja
svojom glavom, pozivao je partnerku u Tandemu: „Ona je pravnik.“ Ona je odbacivala moje predloge
pre nego što bih ih dorekao, i odlazila.
Zavode haos i ućutkuju kontrolore. Gospodin Čučić, upadljivo nesposoban, prepustio je
vođstvo rezolutnoj gospođi Gavrilović još dok smo radili sa biračima. Pošto smo završili sa biračima,
njih dvoje su zaveli haotičnu proceduru, u kojoj smo protraćili sate i zaglavili se u kontradiktornim
zbirovima brojeva. Kontrolor ispred SRS-a, koga zovem Radikal, je penzionisan doktor fizičke hemije
iskusan kao višestruki predsednik biračkih odbora ranije. Radikal i ja uzalud smo predlagali efikasnu
proceduru samovoljnom tandemu.
U to vreme podeljene su velike nadenute kifle – provijant za kontrolore svuda. Priznajem –
postao sam „sendvičar“. Pravdam se: to mi je bio prvi obrok posle minimalnog doručka, kojj sam
zbrzao pre 6 am.
Gospođa Gavrilović i kontrolorka koju zovem Plavuša vikale su na mene što tobože ometam
rad. Oterale su me od stola za kojim su se brojali listići pokazujući prstom moga partnera, Sašu
Vučića: „Dovoljan je jedan predstavnik Vaše liste.“ Povukao sam se od stola.
Tandem je zaveo poredak u kome Plavuša i još poneko rade, a ostali treba da ćute da „ne bi
ometali one koji rade“. Radikal i ja, besposleni, razgovarali smo prigušenim glasom. Gospođa
Gavrilović i Plavuša su nas glasno opominjale da ćutimo. Mene su ukorile što, tobože, stalno smetam
pa zato odbor kasni u radu. Plavuša je govorila kao da je na ivici strpljenja sa mnom, smetalom.
Radikal je brojao naslagane listiće i beležio zbirove na svoju cedulju. Gospodin Čučić mu je
zapretio da će izbaciti sa biračkog mesta (iz učionice) svakoga koga vidi da drži hemijsku olovku
blizu stola. Radikal je prestao da broji i beleži, i vratio se meni: „Penzioner sam. Ostaću do kraja da
bih pratio šta ovi rade. Predsednik se klanja potpredsednici.“
Većina od dvadesetak kontrolora se razišla kućama. Posle ponoći su ostali Tandem, Plavuša i
još petoro nas. Ostala biraćka mesta zu zamrla, a mi smo ostali u zatvorenoj učionici.
Ometaju me u razmatranju listića spremljenih za odbacivanje. Isključen iz rutinskog
rada, ograničio sam se na najvažniju odluku – uskraćivanje biračkog prava. Tražio sam da
proveravam listiće izdvojene kao nevažeće. Prihvatio sam ovu odluku, koju je Tandem proglasio
zajedničkom mada nije bila izglasana: listić ne važi ako je jedan broj zaokružen i precrtan a drugi broj
zaokružen; zovem to „mustra“. Kad god bih tražio da ponovo, zajedno razmotrimo neki listić odvojen
kao nevažeći, brecali su se na mene da tobože prihvatam „mustru“ i rušim zajedničku odluku. Mirnim
tonom sam odgovarao da se slažem sa zajedničkom odlukom i odbacujem „mustru“, ali da razmatram
listiće različite od „mustre“.
Nisam se obazirao na biračev izbor na listiću. Dosledno, bez obzira na sadržaj listića,
primenjivao sam načelo da listić važi ako jasno, jednosmisleno pokazuje volju birača. Gospodin Čučić
mi se protivio: „Razumem šta kažete, ali to je promenjeno. Na obuci su nam rekli ….“ Pokazivao sam
mu šemu organizacije CRTA, koja citira član 36 RIK-ovog Uputstva za rad biračkih odbora. CRTA
ističe načelo koje sam primenjivao, mada u više reči. Gospodin Čučić je slegao ramenima i
nerazgovetno mrmljao. Radikal mi je davao za pravo: „Ovi listići jesu važeći.“ Onda bi prilazila
gospođa Gavrilović, galamila, odnosila ceo štos listića proglašenih nevažećim, i tako me sprečavala
da ih pregledam. Nekoliko puta bi mi otela iz ruke listić koji sam pokazivao drugim kontrolorima. Za
to vreme Plavuša me je grdila što ometam rad i kršila ruke.
Uzalud sam upozoravao gospođu Gavrilović da se ponaša nepropisno ometajući me. Na moje
odmerene reči odgovarala je vikom i poklapanjem ušiju.
Proglašuju važeće listiće nevažećim. U svakoj od tri kutije proglašavali su nevažećim po
nekoliko listića u kojima je broj ispred jedne liste bio jasno okružen a sve liste iznad i ispod toga
broja bile precrtane velikom putačom ili paralelnim kosim crtama. Te listiće sam tumačio ovako:
Predostrožan birač sprečava nekoga da naknadno korumpira listić označivši još neku listu osim one za
koju birač glasa. Tandem se oglušivao na moje tumačenje mada sam im pokazivao direktno
relevantne ilustracije RIK-ovog člana 36 u priručniku CRTE. Na svim odbačenim listićima birači
su glasali za opozicione liste. Pamtim ove: Mariniku Tepić, Ujedinjene za Srbiju ili Beograd,
Moramo, Zdravka Ponoša. Možda sam neke zaboravio, umoran u 1 am i 2 am.
Radikal me je podržavao: „Ukrali su glasove.“
Osim ovih listića, sigurno važećih, osporio sam još nekoliko njih. Na jednom listiću je broj
bio okružen pa jasno poništen velikom putačom. Sledeći niži broj je bio zaokružen i dodatno označen
sa „OK“. Tumačio sam ga ovako: Od dva susedna broja birač je slučajno označio jedan, jasno
ispravio grešku, označio sledeći broj, i naglasio da je taj sledeći tačan. Tandem se oglušio. Plavuša je
negodovala protiv mene.
Na drugom listiću birač je vodoravnom linijom uredno precrtao početak prve liste, ovako:Aleksandar Vučić ….. Birač je drugde na listiću jasno okružio broj ispred neke liste. Tumačio sam
ovako: Birač se protivi jednom političaru poimence, i glasa za neku listu. Tandem se oglušio. Plavuša
je negodovala protiv mene.
Zaboravio sam oznake na još dva-tri listića čiju validnost sam razmatrao. Saglasio sam se da
je velika većina listića spremljenih za odbacivanje zaista nevažeća. Brinuo sam zbog njih desetak koje
sam smatrao ispravnima mada se Tandem oglušivao o moje rezonovanje, saglasno Članu 36.
Nudim pomirenje. Prilazim gospođi Gavrilović, punim dve plastične čašice koka-kolom, i
nudim joj zdravicu. Ona prihvata. Predlažem da se kucnemo i istovremeno kažemo „Cink!“ kao da se
kucamo staklenim čašama. Ona pristaje. Prizivam gospodina Čučića i kažem mu da smo se gospođa
Gavrilović i ja pomirili. On nešto mrmlja.
Prete mi i kriju zapisnik. Posle improvizovane zdravice gospođa Gavrilović je nastavila da
se roguši na mene. Nekoliko puta sam rekao članovima Tandema da ću na kraju rada upisati primedbu
u zapisnik. Gospođa Gavrilović je vikala i pretila mi. Evo njen og krešenda: „Ovo je najgore
ponašanje koje sam ikada videla! Upropastili ste rad odbora! Podneću prekršajnu prijavu protiv Vas!
Podneću krivičnu prijavu! Pozvaću koordinatora! Pozvaću policiju!“ Lupila je šakom o školsku klupu
gledajući me ljutito. Odgovarao sam: „Ne smete me zastrašivati. Uneću Vaše pretnje u zapisnik.“
Gospođa Gavrilović je promenila taktiku: „Ako upišete primedbu svi mi ćemo upisati i
potpisati žalbu protiv Vas!“ Odgovorio sam: „Vaša antipatija prema meni je irelevantna za rad
biračkog odbora. Unesite svoje zamerke na mene a ja ću uneti svoje zamerke na vaš rad.“ Ona je
pokušala da me odvrati drukčije: „Odavno je prošla ponoć. Ostala biračka mesta u školi odavno su
zatvorena. Nemojte nas zadržavati. Moj muž će se pitati šta radim noću.“ Odgovorio sam: „Vaš bračni
odnos je irelevantan za rad biračkog odbora.“
Niko nije upisao ništa o meni u zapisnik. Gospođa Gavrilović je blefirala.
Osećao sam se vrlo neprijatno. Satima sam trpeo mobing, u izvornom, američkom značenju:
mobbing – postupak grupe koja kinji člana.
Plavuša je shvatila da je zastrašivanje omanulo. Gledala me je meko. Sklopila je ruke:
„Molim Vas da prestanete da nas maltretirate.“ Odgovorio sam: „Ne maltretiram nikoga nego vršim
dužnost kontrolora. Nemojte sklapati ruke preda mnom. Nas dvoje smo ravnopravni građani.“
Tražio sam zapisnik da bih upisao primedbe. Gospodin Čučić je rekao da u zapisniku nema
rubrike za primedbe. (Zašto mi je gospođa Gavrilović pretila rupnom žalbom?) Rekao sam da je bilo
te rubriike u zapisniku kad sam ranije služio kao kontrolor izbora. On je rekao da je formular
promenjen, i da nema rubrike za primedbu.
Gospođa Gavrilović je otcepila parče papira nepravilnog oblika i prezrivo ga bacila na klupu:
„Evo, napišite primedbe.“ Odgovorio sam meko: „Napisaću ih kod kuće pomoću računara, detaljno.“
Pitao sam gospodina Čučića za imena njih dvoje, članova Tandema. Nevoljno mi je rekao
imena. Proverio sam da li je on Mihailo ili Mihajlo. Upisao sam ih na parčetu papira koje mi je
prezrivo dala gospođa Gavrilović.
Najavio sam Tandemu formalnu žalbu na njih dvoje. Gospođa Gavrilović je nervozno špartala
učionicom.
Ulaguju mi se da bih se uzdržao od žalbe. Tandem i Plavuša zatvaraju džakove sa
listićima. Ponavljam da ću pratiti džakove do sabirnog mesta. Neko od njih mi kaže: „Nema potrebe.
Imaćemo pratnju Milicije.“ Ostajem pri odluci da pratim džakove.
Čekamo kod ulaza u školu. Plavuša mi govori srdačno: „Čujem da ste profesor. Čega?“ U sebi
se čudim otkud zna jer nisam govorio o sebi. Odgovaram: „Hemičar sam.“ Plavuša zadovoljno klima
glavom: „Zato ste tako dobri sa brojevima.“
Stiže neki auto. Unosim džak u prtljažnik, i sedam pozadi. Napred seda Tandem. Gospođa
Gavrilović kaže da je boli glava, i pušta muziku. Gospodin Čučić mi se ulaguje dok vozi: „Da li ćete
stvarno uložiti žalbu? A zašto? Bili smo ljubazni prema Vama. Pustili smo Vas da radite mada ste
član proširenog sastava. Radili ste lak posao, sprejom.“ Odgovaram: „Članovi užeg i proširenog
sastava su ravnopravni. Podneću žalbu ne iz ćefa nego iz dužnosti kontrolora.“ Gospodin Čučić menja
taktiku: „Evo, vozim Vas svojim autom.“ Odgovaram: „Zaustavitega, pa ću preći u milicijki auto, koji
nas prati.“ Ispostavlja se da nema milicijske pratnje. Lagali su me, verovatno da bi me odvratili od
praćenja džaka.
Iznosimo džakove u Dom kulture Vlada Divljan. Nakratko sedam pored Tandema, naspram
Plavuše. Oko 2:30 am najavljujem da ću poći kući. Malopređašnji kritičari me zadržavaju da bih im
„pravio društvo“. Tonom razočarenja pitaju zašto odlazim. Odgovaram: „Evo simpatičnoga razloga –
treba da nahranim macu.“ Gospodin Čučić ponavlja prijatnim glasom: „Treba da nahrani macu.“
Pozdravljam sve troje i odlazim.
Prekršitelji. Ne nalazim podatke o Mihajlu Čučiću. Prepoznajem na fotografiji Mariju
Gavrilović, „diplomiranog pravnika sa polozenim pravosudnim“, službenicu Gradske uprave grada
Beograda. Kalendarski podaci odgovaraju njenom starosnom dobu:
https://www.linkedin.com/in/marija-gavrilovic-5877431b0/
Zamišljam novinsku vest: Pravnica zaposlena u Upravi grada Beograda ometala člana
biračkog odbora uvredama i pretnjama, ali se pokajala kad je saznala da on voli domaću macu.
dr Nenad M. Kostić
penzionisan redovni profesor hemije i šef hemijskog odseka na američkim univerzitetima;
član SANU-a u ostavci; vlasnik dobrotvornog Fonda Nenada M. Kostića za hemijske nauke,
aktivnog u Srbiji 21 godinu.
