Pročitala sam odluku Ustavnog suda o prihvatanju inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinih odredaba Statuta i jednog.od pravilnika Univerziteta u Beogradu. Prema navodima u medijima, jednu inicijativu podneo je Siniša Mali, preko svog punomoćnik, a drugu lice koje mi je nepoznato, a u odluci se ne navode imena podnosilaca.
Ovom odlukom utvrđeno je da su sa Ustavom i zakonom nesaglasni:
– član 133. stavovi 4. I 5. Statuta Univerziteta u Beogradu (UB), koji se odnose na sticanje i oduzimanje zvanja nastavnika UB, a koji nisu primenjivi na Siniša Malog, jer on svojstvo nastavnika nije imao, a koliko mi je
poznato na njega nije ni pretendovao;
– članovi 8, 8a i 9. Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova (čl. 8. se odnosi na naknadno utvrđivanje činjenica da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za izbor u nastavnika zvanje; čl. 8a. na pismene radove ostalih lica koji nisu rezultat samostalnog naučnog rada, a pod ovaj pojam spadaju plagijati; čl. 9 se odnosi na postupke koji su započeti pre stupanja na snagu Kodeksa Profesionalne etike UP i pomenutog Pravilnika – dakle, čl. 8a. I 9 primenjivi su na „slučaj Mali“),
Odbačen je zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu pomenutog Pravilnika.
Posledice ove odluke sastoje se u tome da UB mora da usaglasi čl. 133. stavovi 4. I 5. Statuta i članove 8, 8a i 9
sa Ustavom i Zakonom o visokom obrazovanju, u skladu sa obrazloženjem ove odluke, dok odluka Senata Univerziteta o poništaju doktorske diplome Siniša Malog ostaje na snazi.
Kako će UB redigovati odredbe za koje je Ustavni sud našao da su nezakonite i neustavne, u ovom trenutku se ne može prognozirati, a šta će, na osnovu tih primenjenih odredaba dalje preuzimati Siniša Mali i kakve odluke će doneti organi UB,sasvim je neizvesno.
Ukratko, sadržina i obrazloženje ove odluke za mene su sporni, iz sledećih razloga:
1) Stav je Ustavnog suda da je ustavno jemstvo autonomije Univerziteta iz čl. 72. Ustava, relativno zato što je posedovano zakonom, tj. zato što se ostvaruje na način predviđen zakonom, konkretno Zakonom o visokom obrazovanju. Citira se i ustavna odredba da zakon ne može urediti vršenje ustavnog prava na takav način kojim bi se uticalo na suštinu zajemčenog prava. Međutim, u ovoj odluci Ustavni sud obim autonomije Univerziteta tumači toliko usko da ovom svojom odlukom bitno utiče na suštinu ustavnog pravila o autonomiji Univerziteta. U odeljku V svoje odluke Sud citira pojedine odredbe Zakona o visokom obrazovanju, među njima i čl. 5, koji za predmet ima akademske slobode: garantovana je sloboda objavljivanja i javnog predstavlja naučnih rezultata, uz poštovanje intelektualnih prava drugih lica. U „slučaju Malu“ upravo je suština nepoštovanje intelektualnih prava drugih lica. Za ovu odredbu, kao i za druge, u odluci je izrično utvrđeno da su u skladu sa Ustavom. Dakle, ako Zakon obavezuje autore da poštuju autorska prava drugih lica, to mora značiti da institucije u kojima se izrađuju naučni radovi, imaju obavezu kontrole poštovanja intelektualnih prava drugih lica. Univerzitet u Beogradu je jedna takva institucija. Međutim, Ustavni sud postavlja granice te kontrole na formalan način, nalazeći da Zakon o visokom obrazovanju ne poznaje i ne koristi pojmove „oduzimanje zvanja“ i „gubitak zvanja“. Pritom se Ustavni sud bavi zvanjima nastavnika i odgovarajuće delove akata UB ispituje van granica inicijativa za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti, na šta je inače ovlašćen, ali to čini kao uvod ili opravdanje da ospori ustavnost i zakonitost odredaba koje su primenjive na „slučaj Mali“. To je obrazloženje navodne nesaglasnosti čl. 133. stavova 4. I 5. Statuta UB sa Zakonom o visokom obrazovanju. Pri svemu ovome, Sud je propustio ne samo da analizira, već i samo da citira odredbu čl. 127. st. 3. Zakona o visokom obrazovanju, koja obavezuje svaki univerzitet da poništi doktorsku diplomu stečenu plagiranjem. U skladu sa poimanjem autonomije univerziteta izraženim u ovoj odluci Suda, citiranje ovakve obaveze bilo je nužno. Ali, trebalo je osporiti čl. 133. st. 4 i 5 Statuta, da bi se osporiti zakonitost čl. 8a Pravilnika koja je primenjiva i primenjena u „slučaju Mali“.
2) Dalje Ustavni sud u odeljku VI/1 odluke, nalazi da je odredba čl. 8 Pravilnika, inače primenjiva samo na nastavnike univerziteta, nezakonita iz već pomenutih terminoloških razloga – „gubitak zvanja“, čime je otvoren put da se utvrdi nezakonitost čl. 8a, iz istog, terminološkog razloga. Upotreba izraza koje ne koristi Zakon ne znači da pojedine odredbe Statuta i Pravilnika UB nemaju ustavni ili zakonski osnov. To je očigledna pravna slabost ovakvog obrazloženja.
3) Za odredbu čl. 9 Pravilnika primenjenu u „slučaju Mali“ Ustavni sud, u odeljku VI/2, nalazi da je neustavna zato što tvrdi da je primenjena retroaktivno, što je zabranjeno Ustavom. Ali ovde se radi o procesnoj normi, normi postupka koji traje, iako je razlog za postupak (plagijat) nastao ranije. Za procesne norme važi pravilo da se primenjuju na ranije nastale situacije, bez obzira što su te norme kasnije donesene. To, uostalom, ovako i to izrično razume i Ustavni sud u navedenoj odluci. Međutim, taj zaključak Ustavni sud odmah dovodi u pitanje time što raniji Pravilnik o istom nije izrično ukinut, iako mora znati da kasnije donesena norma o istom drogira (ukida) raniju. Sledeći, odista neobičan argument tiče se „uvođenja“ novog Kodeksa profesionalne etike, kojim je zamenjen raniji, zapravo znači da se prekršiteljima Kodeksa, mogu izreći samo „moralne“, a ne i pravne sankcije. Dakle, Malom ima da sledi „moralna“ sankcija, a ne poništaj diplome! Kao da u vreme izrade „disertacije“ Malog nije postojala pravna zabrana plagiranja. A postojala je: u čl. 73. Ustava, u Zakonu o autorskom pravu, u Krivičnom Zakoniku plagiranje je krivično delo.
Gospođe i gospoda sudije Ustavnog suda to znaju. Moraju znati. Istina, zloupotreba onog što znaš ili bi morao znati sa ciljem izricanja ne-prava zaslužuje ozbiljnu moralnu sankciju.
Vesna Rakić Vodinelić
