Predsednik ove države „otkazao“ je, „odložio“, zapravo zabranio EuroPride (EP). Time je još jednom pogazio Ustav i zakone države kojom samovoljno upravlja kao naslednim feudom. Ovo je ko zna koji nekažnjeni nasrtaj predsednika na ustavni i uopšte na pravni poredak, pa je postalo uobičajeno indiferentno otmeno odmahnuti rukom – ta, on opet krši Ustav. To je postalo ne samo predsednikova lična, već i naša kolektivna navika. Navlačimo se na nju kao što se članovi vladajuće ohlokratije navlače na jovanjičke i ine proizvode državnog kriminala.
Ipak ću uzeli u obzir pravni poredak države Srbije, iako pozivanje na Ustav i zakone protiv reči i dela predsednika Republike sve više postaje kažnjivi delikt. Kad je izrekao zabranu EP nije bilo jasno na šta se sve ona odnosi, jer je organizator prajda predvideo niz manifestacija, ne samo javno okupljanje ljudi i šetnju. Jedna od Vučićevih trbuhozboraca u liku Ane Brnabić, deklarisane pripadnice LGBT+, objasnila je da se zabrana ima odnositi na javno okupljanje, tj. na šetnju kroz Beograd.
Sve je tu pogrešno.
Najpre ni Vučić ni Brnabić ni Vlada u celini, ni tehnička ni izabrana, nisu nadležni da zabranjuju bilo koje javno okupljanje na otvorenom prostoru. Ustav, među nadležnostima oba ova organa ni u naznakama tako nešto ne pominje, a iz zakonodavstva izvesno proizlazi da su nenadležni. Vučić i Brnabić svesno krše Ustav, a oboje su se svečano i javno zakleli da će ga poštovati.
O okupljanju, na osnovu prijave organizatora, odlučuje „organizaciona jedinica MUP-a nadležna po mestu okupljanja“ (čl. 12. Zakona o javnom okupljanju) tj. policijska jedinica opštine Stari grad. Prijava okupljanja se podnosi najkasnije 5 dana pre održavanja skupa. Ako još nije podnesena, rok nije istekao.
Odbijanje prijave, dakle zabrana javnog skupa dopuštena je samo iz zakonom određenih razloga. Među njima nema ni „paklenog septembra“, koji bi prema Ani Brnabić imao nastupiti usled automobilskih tablica, ni zbog trećeg svetskog rata, koji po njoj neposredno predstoji (zbog čega li je onda prihvatila mandat?), niti zbog „napada na Srbe“ koji na Kosovu, istina je, teško žive – bar ako je verovati Borelu i nevoljnoj potvrdi predsednika Srbije da je povodom izdavanja ličnih dokumenata postignut usmeni dogovor. Takođe, teza je oba ova delatnika da država ne može da obuzda mnogobrojne protivnike (uistinu su mnogobrojni) prajda da se fizički obračunaju sa onima koji prajd podržavaju. Ako je tako, onda ovo nije država, budući da samo ona može uživati monopol fizičke sile, te bi i Vučić i Brnabić hitno morali podneti ostavke zbog političke odgovornosti što su nekada postojeću državu doveli do stanja prvobitne zajednice u kojoj vlada pravo jačeg umesto ustavnog poretka. Ostavka je jedini akt na koji imaju pravo, ako je tako kao što tvrde. A nije baš tako, zato što se pokazalo da upravo oni (tačnije on) mogu da drže pod kontrolom organizovane horde koje bi da eliminišu „pedere“ sa gradskih ulica, a i sa lica zemlje. Zakon o javnom okupljanju u čl. 8. nabraja razloge zbog kojih se okupljanje može zabraniti: ugrožavanje bezbednosti ljudi i imovine, javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti zemlje; usmerenost okupljanja na podsticanje oružanog sukoba ili nasilja uopšte, ili na kršenje ljudskih prava i manjinskih sloboda i prava drugih, odnosno na podsticanje diskriminacije (rasne, nacionalne, verske itd); kad nastupi opasnost od nasilja, uništavanja imovine ili drugih oblika narušavanja javnog reda i mira u većem obimu i, najzad, ako je održavanje skupa protivno odredbama Zakona o javnim okupljanju (na primer izostanak ili neurednost prijave, neadekvatnost mesta okupljanja). Očigledno je da zakonski razlozi zabrane ne postoje, s obzirom na karakter i učesnike skupa.
Svaki od razloga zabrane mora biti obrazložen konkretnim činjenicama o postojanju opasnosti ili nedopuštenih namera. Ove zakonske odredbe su neprecizne, uprkos nedavnim promenama, a upotrebljeni su neodređeni pravni pojmovi. Vučić i Brnabić u svojim izjavama laviraju između povezivanja opasnosti po bezbednost u Beogradu i u Kosovskoj Mitrovici, bez ijedne indicije o konkretnoj, pa ni o apstraktnoj logičkoj vezi i opasnosti od neimenovanih sa kojima država nije u stanju da se izbori. Ovako formulisani razlozi zabrane donekle su protumačeni u nekoliko odluka Ustavnog suda. Ta tumačenja su zasnovana na delu Ustava Srbije koji reguliše ljudska prava koja ima svaki čovek, na odeljku o pravima manjina koja po Ustavu pripadaju članovima svake manjinske zajednice, te time i članovima LGBT+ zajednice, kao i na praksi Evropskog suda za ljudska prava. Ta praksa je, na osnovu čl. 18. stav 3. Ustava deo pravnog poretka Srbije, kad je reč o tumačenju ljudskih i manjinskih prava.
U svojoj odluci Už 5284/ 2011, donetoj 18.4.2013, a koja se odnosi na paradu ponosa koja je trebalo da bude održana 2011. godine, a bila je zabranjena, u tački 7 Ustavni sud najpre konstatuje da odluku može da donese nadležni organ, a potom da razlog odbijanja ne sme biti „arbitreran i proizvoljan“, budući da se radi o zajemčenom pravu na održavanje javnog skupa. „Obrazloženja“ koja su izneli Vučić i Brnabić jesu i arbitrerna i proizvoljna. A kako već napisah, nisu nadležni.
U odluci Už 1918/2009 od 22.11.2011. usvojena je ustavna žalba i utvrđeno je da je povređeno pravo na okupljanje organizatora prajda. U tački 8 ove odluke dato je jedno važno tumačenje: iako seksualna orijentacija nije izrično navedena kao osnov diskriminacije u čl. 21 Ustava, nesumnjivo je da je diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije zabranjena, jer je zabrana diskriminacije garantija jednakosti svih pred Ustavom i zakonom.
Dakle, uprkos neodređenosti zakonskog rešenja, praksa Ustavnog suda kao objašnjenje neodređenosti, u izvesnoj, još nedovoljnoj meri, ipak postoji. Ona mora biti poštovana, a prvaci u uvažavanju odluka i stavova Ustavnog suda moraju biti najviši državni funkcioneri. Oni, međutim ne haju.
Obrisi daljeg razvoja mogu se, makar ako sledimo zakonske norme, naslutiti. Organizatori EP su ga najavili. Manifestacije koje nisu javno okupljanje će se održati. Javno okupljanje ispred Narodne skupštine i šetnja će se održati. Pravno pitanje koje se (razumljivo u van-pravnoj državi) ne eksplicira je sledeće: u ovom trenutku pravne zabrane okupljanja nema, to su tek mišljenja nenadležnih lica. Za očekivati je da organizatori EP prijave skup nadležnoj jedinici MUP-a. Za očekivati je da nadležni izreknu zabranu, jer je naređenje za to, ma koliko bilo nenadležno i neosnovano, stiglo „odozgo“. Kad se izjavi žalba Ministarstvu unutrašnjih poslova, biće odbijena, jer naređenje je stiglo „odozgo“. Takav sled pravnih događaja, rezultat osionosti, može da posluži kao dobar osnov za spontano mirno okupljanje iz čl. 13 st. 1 tačka 4. Zakona o javnom okupljanju, koje predstavlja reakciju na određeni događaj. Samo, tad poziv za skup ne može da podnese organizator EP. Nadajmo se da će do poziva ipak doći. Postoji mogućnost pravne zaštite pred Ustavnim sudom podnošenjem ustavne žalbe organizatora skupa. Ali to je zakasnela zaštita – odluke Ustavnog suda kojima je utvrđena povreda prava na okupljanje donose se u proseku dve godine posle zabrane skupova. Trebalo bi da imaju preventivno, odvraćajuće dejstvo. Ali, nemaju ga. Ne prema predsedniku Republike i premijerki – trebalo bi da ga imaju pravno, izvesno je da ga nemaju stvarno.
I to bi bio pravni segment ovog događaja, najkraće što sam mogla. A on je u ovoj zemlji samo jedan od sporednih, u korov zaraslih koloseka. Društveni i politički, a i kvazi religiozni aspekti ove pogubne i licemerne zabrane ne smeju se zaobići.
Šta se još u javnosti može čuti o razlozima za zabranu prajda. „To je suprotno porodičnim vrednostima i tradiciji srpskog naroda“ – najčešće je „opravdanje“ zabrane. U čemu se sastoje ove porodične vrednosti i tradicija? Ne objašnjava se, trebalo bi da se podrazumeva, svako to mora znati, s tim se radio/rodila, tako je odgajen/odgajana. Nas koje to prećutano ne razumemo, valja tek poučiti.
S obzirom na značenje reči, verujem da treba poći od narodnih epskih pesama. Evo zašto:
„Са породицом у српској традицији ствари, међутим, не стоје баш тако једноставно. У епским песмама, на пример, које су по дефиницији носиоци позитивне државне идеологије јер без изузетка бране цркву, владара и народ (нема епике која оправдава свргавање актуелног поретка, осим ако је туђ), највећи ужаси, најцрње зло и најогавније издаје дешавају се управо у кругу породице. Мајке жртвују („Јован и дивски старјешина“) или убијају („Бог никоме дужан не остаје“) сопствену децу да би се поново удале или да би се решиле омрзнуте заове; брат убија брата да би приволео жену на секс („Женидба Јакшића“) или да би се докопао девојке секса ради („Мујо и Алија“), односно да би му остао већи део наследства („Дијоба Јакшића“); син бије мајку камџијом и гази је коњима („Проклети Дука Шетковић“) јер се не допада његовој жени; кум поткупљује девера да га пусти „под шатор“ невести не би ли је обљубио („Женидба Краљевића Марка“) или убија кумче да би се дочепао власти („Смрт нејаког Уроша“); отац потрже нож да убије сина јер се није криво заклео „на коме је остануло царство“ („Урош и Мрњавчевићи“) и тако даље, листа је врло дугачка. У бајкама постоји цео тип (АаТh 327) сижеа који се граде око приче о родитељима који у доба глади пошаљу децу у шуму да их изједу вукови јер неће да деле с њима оно што је остало од хране („Ивица и Марица“ са изузетно великим бројем варијаната у традицији свих европских народа).“
Tekst je napisala dr Mirjana Detelić (1950-2014), naučna saradnica Balkanološkog instituta SANU, dokazani naučni autoritet u teoriji narodne književnosti, dobitnica Vukove nagrade za delo „Epski gradovi – leksikon“. Tekst je objavljen na Peščaniku, pod naslovom „Патриотизам и незнање“, 18. decembra 2012. godine, u dan tačno dve godine pre nego što je Mirjana umrla. Nije ona bila osoba iz off-a, imala je razumevanja za državotvornost, ali iznad svega odvažnost i snažnu potrebu da misli svojom i samo svojom glavom. Dakle, ako nam je uzor za porodične i tradicionalne vrednosti vazda državotvorna epika, nemamo u njoj siguran oslonac.
Ali, možda treba krenuti ka savremenom dobu, ka uzornim srpskim domaćinima. Na primer, Palma. Da li se treba ugledati na njegove bunga-bunga žurke, čije održavanje potvrđuje i premijerka, koja se nije odazvala pozivu. Na sudski neprocesuirane indicije, a politički utihnule ozbiljne optužbe o zloupotrebi maloletnica ili odraslih žena u hijerarhijski ili radnopravno zarobljenom položaju? Teško mi je da poverujem da u ovoj disciplini iko vidi podrazumevane porodične i tradicionalne vrednosti u Srba.
A ne objašnjava ih ni onaj navodni opozicionar koji se na ovakve vrednosti najčešće poziva. Štaviše, ne promislivši dovoljno, dovodi u neočekivanu vezu dve manjine. LGBT+ zajednicu, koja je brojčana manjina po seksualnoj orijentaciji i Srbe na Kosovu, koji su brojčana manjina po etničkoj pripadnosti. Manjinski status se kod obe manjine stiče rođenjem i kasnijim osvešćivanjem. Niko nije dužan da se o svom statusu izjasni, nikom se ne može zabraniti da svoje lično svojstvo obelodani. Međutim: „Lider Dveri Boško Obradović izjavio je danas da se ne sme postavljati kao pitanje sloboda kretanja za Srbe na Kosovu uz lična dokumenta koja im izdaje njihova država Srbija, ali da je sporno da Srbija priznaje lična dokumenta prištinske vlasti“ (N1, 28.8.2022). Dakle, seksualna manjina ne sme šetati Beogradom, a sloboda kretanja Srba na Kosovu sa srpskim dokumentima mora biti zajemčena. U protivnom? Ta, casus belli, razumljivo. Zamislimo samo čega bi sve ovde bilo da Kurti izda zabranu kretanja nepravilno dokumentovanim Srbima po Kosovu. Mora se razumeti da svaka manjina u savremenom društvu mora uživati istu zaštitu, bez obzira na bilo koje lično svojstvo. (Ne misli se naravno na profesionalna svojstva. Pravnik ne sme graditi kuću, pojma nema o tome. Još manje o priključenju na respirator, na primer.)
Šta nam o ovom pitanju poručuje Sinod Srpske pravoslavne crkve? Pre svega, upućuje „iskrene čestitke“ Vučiću za zabranu EP. Istom onom koji se prvi put zakleo ne samo na Ustav, nego i na Miroslavljevo jevanđelje da će poštovati Ustav i zakone, drugi put doduše tek na Ustav, opet sa istim obećanjem, pa ga brzo pogazio radeći ono na šta ga ni Ustav ni zakoni ne ovlašćuju. Nije li to možda krivokletstvo? Onda predsednika bar na post treba uputiti:
„Kako nas uči sveti Vasilije Veliki, post je iznad svega ’udaljenje od zla, uzdržanje jezika, stišavanje gnjeva, odbacivanje pohote, zloslovlja, laži, krivokletstva“ (Vladika Teodosije, radiokim.net, 7.3.2019). Ništa o tome nije imao da kaže patrijarh Porfirije, navodni ljubitelj nekonvencionalne poezije Džonija Štulića. Istovremeno i državotvorne hrišćanske krutosti.
Potom se Sinod zabrinuto zalaže za sprečavanje uticaja „LGBT ideologije“ na srpski svet. No, ta „ideologija“, koja ideologija nije, već je dugo u samom krilu Crkve, i to kao nasilje. Tetoši Crkva i štiti vladike Pahomija i Kačavendu, sve simfonijski sa državom, čuva ih od krivičnog progona civilnih vlasti. Da ne budem pogrešno shvaćena. U redu je što su obojica gej. Takvi su se rodili. Ali nije u redu i kažnjivo je to što su svoju seksualnu orijentaciju (svejedno je da li homo ili hetero) realizovali na maloletnicima ili na odraslim iskušenicima zloupotrebom vladičanskog nadređenog položaja. O tome ima dovoljno dokaza i indicija za nikad procesuiranog Kačavendu, a pogotovo za Pahomija, koji je zaštićen smišljenom i dobro organizovanom tužilačko-sudskom zaverom zastarevanja. Što bi se rekao, neka prvo očiste sopstveno dvorište. Neće, može im se.
A mogu im se i litije. Koje su takođe jedan oblik javnog okupljanja. Zakon o javnom okupljanju dopušta verske događaje bez prijave – u verskim objektima (čl. 13. st. 1. tačka 2). A van verskog objekta, što je litija po definiciji? E, tu je potrebna prijava „nadležnoj jedinici“ policije. Odista bi policija zadužila građanstvo obaveštenjem o prijavljenim litijama i o broju njihovih zabrana.
Najzad, istina je da je veliki procenat građana protiv prajda, glasno ili ćutljivo, pod geslom: nije pristojno/normalno/neka to rade između četiri zida. Nije bilo pristojno/normalno/ bilo je samo za između četiri zida da žena (ni formalno) ne bude ravnopravna sa muškarcem. Da ima pravo glasa, da može da nasledi ravnopravno sa bratom, da može da se školuje, da radi, da ima svoju imovinu, da njome slobodno raspolaže. Pa je postalo koliko-toliko pristojno/normalno/ ne samo između četiri zida. Bar niko ne organizuje litije u znak protesta.
A ionako je prajd jednom godišnje, javni skup par sati, ostali događaji u zatvorenom nekoliko dana. Zar ne bi bilo pristojno da oni koji ne odobravaju prajd svoje negodovanje izraze između ta četiri zida, kod kuće ili u verskom objektu umesto da tuku, psuju i litijaju ulicama. Ne bi li bilo pristojno da učine isto ono što „blagonaklono“ savetuju LGBT+ zajednici i da prestanu da javno zagovaraju zabranu – između četiri zida. Ako im je gadno i neprirodno da se gej ljudi ljube na ulici, pristojno je da odvrate pogled, a da bes, psovke i nasilje ostave za između četiri zida, probajući da pesniče zid umesto ljudskog lica.
Svi smo ljudi, svi imamo pravo na poštovanje ljudskih identiteta, uključiv i seksualnu orijentaciju. Verovali ili ne i to je identitetsko pitanje. Ljudsko društvo je nastajalo i održavalo se više na solidarnosti, nego na nasilju, ili na autoritarnosti vođe. Solidarnost donosi progres, autoritarne naredbe regresiju. Ako ne podržimo prajd, manifestaciju jedne teško diskriminisane manjine 17. septembra, solidarnost će ostati samo prazna reč. A možda je tek iluzija shvatiti je kao životni stav.
Vesna Rakić Vodinelić
Peščanik.net, 30.08.2022.
