Piše: Akademik Dušan Todorović
„Neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de fakto niti de jure u našim rukama. Bojim se da je u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo koje de fakto i de jure više više u našim rukama. I to neko ovom narodu mora da kaže“, rekao je tada akademik Kostić za Radio Beograd.
Podsetimo se da je među najoštrijima u osudi stava akademika Kostića bio master Tomislav Nikolić, vojvoda, uzurpator državne vile od 800 kvadratnih metara, portparol privatne fondacije „Dragica Nikolić“, u to vreme predsednik Srbije. Nikoliću su se horski pridružili i Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM, i Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za KiM, uz asistenciju tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je izjavio da je „tajming za takve izjave loš“.
Razapinjanje na krst akademika Kostića, uz artiljerijsku vatru srpskih tabloida, potrajalo je još izvesno vreme. Kao što je to i uobičajeno u Srbiji, najveći broj članova srpske akademske zajednice je ćutao, a akademik Kostić je tada ostao sam na vetrometini, izložen blaćenju kakvo postoji samo u Srbiji. Uz konstataciju da „Srbija kakav god udarac da primi mora da nastavi da širi svoje demokratske kapacitete i prostore slobode, inače neće opstati…“, Kostić je dodao da „neće da dozvoli da mu neko određuje šta sme da kaže, a šta ne i šta je jedinstveni korpus mišljenja koga bi trebalo da se drži“.
Od izjave akademika Vladimira Kostića je proteklo pet godina. Moja nedavna slična izjava, data tokom prenosa demonstracija ispred Skupštine, da je Kosovo praktično druga država, dočekana je takođe na nož, bar u u delu tviteraške populacije. U međuvremenu, uspešno rešavajući kosovski problem, tapšač Marko Đurić, u radno vreme direktor Kancelarije za KiM, uspeo je da početkom 2017. godine oslika jedan putnički voz kopijama fresaka iz srpskih manastira.
Voz se uputio ka Kosovu i Metohiji, a Đurić, koji ga je napustio na samom početku putovanja, ostao je na bezbednoj udaljenosti od voza, mašući natpisu „Kosovo je Srbija“, ispisanom na dvadeset jednom jeziku. Javnost Srbije je u realnom vremenu obaveštavana o kretanju voza i mogućem početku novih ratnih sukoba.
Situaciju je „spasao“ Aleksandar Vučić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, svojom odlukom da se voz zaustavi u Raškoj. Ovu cirkusku predstavu Vučićevog režima, posvećenu „odbrani Kosova“, zaglušujuće su pratile režimske televizije i tabloidi dajući nemerljivi doprinos daljem bezočnom laganju građana Srbije i razvoju kvazipatriotizma.
Od „patriotskih“ akcija kojima se rešava kosovski problem izdvajamo i ušunjavanje Marka Đurića na Kosovo, njegovo hapšenje, davanje izjave pred kosovskim prekršajnim sudijom i njegovo proterivanje sa Kosova, ili, recimo posetu Aleksandra Vučića selu Ibarsko Postenje i njegovu odluku da porodici Kovačević država Srbija kupi traktor.
Tokom osam godina svoje vladavine režim Aleksandra Vučića nije ponudio, kako zbog nesposobnosti, tako i zbog straha od pada političkog rejtinga kod dela srpske populacije, građanima Srbije bilo kakav plan, ili dokument o rešavanju kosovskog pitanja. Moramo da se zapitamo šta je Kosovo i Metohija danas.
Da li je Kosovo u sastavu Srbije? Odgovor je: da. Ovome u prilog govore, pre svega, Ustav Srbije i rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Da ponovim pitanje. Da li je Kosovo u sastavu Srbije? Odgovor je: ne. Ovome u prilog govori kapitulacija Srbije potpisana u Kumanovu pre dve decenije i Briselski sporazum iz 2013. godine. Na osnovu ovih sporazuma, potpisanih od strane vlada Srbije u kojima su sedeli i koje su vodili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, Srbija se na KiM odrekla svoje vojske, policije, sudova i tužalaštava. Vučićev režim je preko „Srpske liste“ ušao u Vladu Kosova i upravlja Kosovom zajedno sa Albancima.
Srbija je takođe pristala da Srbi sa Kosova izvade kosovske lične karte, vozačke dozvole i druga dokumenta. Posebnu pikanteriju predstavlja zahtev kosovskih vlasti da predsednik Srbije svaki put kada želi da poseti Kosovo mora da napiše molbu i da sačeka eventualni pozitivan odgovor Prištine.
Čini mi se da je potrebno da malo detaljnije razmotrimo neke od mogućih alternativa rešavanja problem KiM, i da sagledamo pro et contra ovih alternativa.
Prvi mogući scenario je da, nošeni nekom iznenadnom, neobjašnjivom ljubavlju prema komšijama Srbima, kosovski Albanci odluče da ostanu u Srbiji i da žive u okviru srpske autonomne pokrajine KiM. U okviru ovog scenarija bi se svima koji skandiraju „Kosovo je srce Srbije“ srca ispunila radošću i problem bi bio rešen, uz napomenu da bi se tada, na izborima za srpski parlament, pojavili i svi stanovnici Kosova.
Uz pretpostavku o nacionalnoj homogenizaciji Albanaca, logično je prognozirati da bi otprilike 80 poslanika u budućem parlamentu predstavljali kosovski Albanci. Ovo bi značilo i značajan broj ministarskih mesta za kosovske Albance u Vladi Srbije, jedno potpredsedničko mesto i zahtev da Srbija bude dvojezična zemlja. Drugim rečima, da srpski i albanski jezik budu zvanični jezici države Srbije. Svakako da bi se pojavili u takvoj situaciji legitimni zahtevi o promeni himne, zastave i drugih simbola Srbije.
Čini mi se da je u ovom trenutku većem broju građana potrebno dugo i sistematski objašnjavati da nije moguće da Kosovo bude u sastavu Srbije, a da Albanci nemaju pravo glasa na parlamentarnim izborima, kao što je to sada slučaj! Ova alternativa bi mogla hipotetički da dovede do situacije da novi predsednik Vlade Srbije bude, kao rezultat raznih koalicionih i/ili politikanstkih sporazuma, recimo neki gospodin Ahmeti iz Đakovice.
Ekstremno nacionalističkom i šovinističkom delu srpskih glasača je i sama ovakva analiza ravna veleizdaji i čak su spremni da uz nevaspitanje i psovke upute i direktne pretnje demokratski i evropski nastrojenim građanima Srbije.
Hoćemo, kažu oni implicitno, da Kosovo bude u sastavu Srbije, ali pod uslovom da Albanci sa Kosova nemaju pravo glasa za Skupštinu Srbije, da ne mogu da budu ministri i članovi Vlade! Bahati, primitivni odnos dela populacije prema Albancima možda najbolje ilustruje pitanje Aleksandra Vučića upućeno pre nekoliko dana Avdulahu Hotiju, predsedniku Vlade Kosova.
„Je l’ ti pričaš srpski?“, upitao je sa visine Vučić pri prvom susretu. Nema persiranja sagovorniku, nema makar lažne kurtoazije, već se odmah u prvom susretu ispoljava primitivnost, bahatost i nipodaštavanje kosovskih Albanaca.
Drugu alternativu, ma koliko ona suludo delovala, predstavlja rat. Nezadovoljni što Kosovo živi svoj samostalni život van Srbije, mi možemo da povedemo rat da povratimo Kosovo i Metohiju.
Takav rat smo već imali pre dve decenije i završio se kapitulacijom u Kumanovu.
Nemam ni najmanje sumnje da bi se u okviru ovakvog scenarija kapitulacija potpisivala u Beogradu, bez obzira što sada posedujemo i čuvenih šest bespilotnih letelica kupljenih u Kini i još ubojitije popravljene, prethodno rashodovane beloruske i ruske avione, koje je nabavio Aleksandar Vučić. O izgubljenim životima i uništenoj ekonomiji nije potrebno posebno elaborirati.
Žrtvovanje mladih ljudi i budućnosti Srbije bila bi samo još jedna u nizu pogrešnih odluka koje smo kao narod napravili u istoriji.
Treću alternativu predstavlja korekcija granica između Srbije i Kosova. Bez obzira što je u 21. veku odavno napušten koncept etnički „čiste“ države, decenijski sukobi između Srba i Albanaca, praćeni obostrano primenjivanom „logikom“ da na Kosovu trenutno veći i jači uvek mora da tlači trenutno slabijeg i manjeg i da ne poštuje njegova prava, generišu ideju o ozbiljnosti ovakve alternative.
Eventualni pregovori o korekciji granica bi mogli, slično sporazumu u Dejtonu, da budu vođeni pod okriljem međunarodne zajednice, uz uslov da moraju da budu završeni u unapred propisanom vremenskom periodu.
Četvrtu alternativu predstavlja priznavanje nezavisnosti Kosova, eksteritorijalnost Pećke patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice, Bogorodice Ljeviške, Banjske, Deviča i svih drugih srpskih verskih objekata i svetinja, uz višedecenijsko prisustvo snaga međunarodne zajednice koji obezbeđuju eksteritorijalnost i prava manjina.
Ova alternativa bi izazvala nezadovoljstvo i bes dela građana Srbije izloženih svakodnevnim lekcijama iz kvazipatriotizma, a samo njeno spominjanje s moje strane, u okviru ove kraće analize, svrstava odmah i mene i sve druge koji pokušavaju naglas da razmišljaju u izdajnike srpstva. Bez obzira na sve ovo, iskazana volja kosovskih Albanaca da više ne žele da žive sa nama, suštinski zaustavljen evropski put Srbije, iseljavanje najsposobnijih i najobrazovanijih mladih ljudi i praktično davljenje Srbije kosovskim čvorom, stvaraju atmosferu da neko buduće, hrabro i odlučno srpsko vođstvo mora, zarad opstanka Srbije, više nego ozbiljno da razmotri i ovu alternativu.
Gospodo političari, žrtvujte svoje političke karijere da ne biste žrtvovali Srbiju!
Petu alternativu predstavlja….. Šestu alternativu predstavlja…. Gde je kraj?
Čini mi se da je jedini mogući put sledeći. Pregovore o rešavanju problema KiM vodi Aleksandar Vučić poslednjih osam godina.
Bitno je podsetiti čitaoce da Ustav Srbije ne predviđa ovakvu ulogu predsednika Srbije, koji je gaženjem Ustava, uz iskreno verovanje da je on najumniji i jedini od Boga poslati pregovarač, upropastio tokom pregovora sve što je moglo da se upropasti.
Trijumfalistička saopštenja posle Briselskog sporazuma zamenilo je u poslednje vreme kukumavčenje predsednika SNS da je suštinski sve propalo i da Srbija više nema bilo kakav pregovarački prostor.
Uz maksimalnu toleranciju prema Aleksandru Vučiću, moram samo da konstatujem da on, u saradnji sa Dačićem, nije uspeo u svojim osmogodišnjim pregovaračkim idejama i zahtevima.
Građanima Srbije je potrebno reći istinu, do najmanjih detalja. Potrebno je uložiti veliki trud da se širom Srbije građanima objasni trenutna situacija i potezi koji moraju da se povuku. Posle Drugog svetskog rata Albanci su činili polovinu stanovnika KiM.
Danas čine verovatno bar devet desetina ukupnog broja stanovnika. Na Kosovu je 2013. godine završen auto-put R7, dug 130 kilometara, koji je povezao Prištinu sa albanskom granicom i koji je deo koridora koji albansko more povezuje sa Prištinom.
Ovo najveći broj stanovnika Srbije ne zna. Više od polovine stanovnika Kosova je mlađe od trideset godina. Ovi mladi ljudi ne znaju skoro ništa o Jugoslaviji i Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija, ne pričaju srpski jezik i vaspitani su i učeni u kući i školi da se njihova država zove Kosovo.
U ovoj pomalo tehnokratskoj „analizi“ sam izostavio izuzetno važan faktor. To su emocije mog naroda. Kosovski zavet, knez Lazar Hrebeljanović i 1389. godina ostaće zauvek osnova srpskog nacionalnog identiteta, ali nikada ne smeju da budu korišćeni u dnevnopolitičke i politikanstke svrhe.
Obostrano priznavanje ratnih zločina, sećanja na nevino stradale, pomirenje sa Albancima i drugima sa prostora bivše Jugoslavije, donošenje hrabrih odluka, fokusiranje na ekonomski razvoj i saradnju i iskreno opredeljenje za EU predstavljaju jedinu mogućnost za Srbiju da preživi. Da citiram novinarsku legendu Milojka Pantića – „Hoćemo sporazum sa Kosovom.“
Autor je profesor Univerziteta u Beogradu i redovni član SANU
